Sekula Pakaski

U Beogradu je 10. Maja 1999. Godine u u 73. godini života preminuo Sekula Pakaski, clan PD Avala i dugogodišnji profesionalni sekretar gradskog planinarskog savesa Beograda. Tu dužnost obavljao je preko tri decenije, savesno i požrtvovano, dajuci veliki doprinos uspešnoj aktivnosti planinarske organizacije u Beogradu, uključujući i rad Alpinističkog, Speleološkog odseka i stanice GSS Beograda. Svima nam je ostao u lepoj uspomeni. Neka mu je laka zemlja.

Pavle Milošević

Evo prosli su meseci od Pavlove smrti, a ja jos uvek ne mogu da napisem nista.
Osecaj bola, besa i nemoci je tako pomesan da je dobijeni koktel imao za posledicu totalnu blokadu bilo kakvog javnog istupa o tragediji.
Mislio sam proci ce vremenom, pa verovatno je tacno, sve prolazi, zaboravlja se i zaceljuje kaze narod, ali mesavinu ovih osecanja cu verovatno jos dugo nositi.
Boli me zato sto sam Pavla poznavao verovatno vise nego iko ko je trenutno u odseku (nasa generacija se rasturila u zadnjih 10-tak godina po svetu), kao sto boli gubitak drage osobe.
Besan sam na Pavla sto je sebi dozvolio lukzuz nepromisljenosti, besan sam na klub, zemlju i sve oko sebe sto smo sredina takva kakva smo, organizaciono i ekonomsko nemocni da sami idemo na vrhove preko 8.000 metara, vec se prikljucujemo stranim komercijalnim ekspedicijama.
Nemoc je verovatno najgore osecanje. Pavle je cesto imao lose procene u planini, ali je uvek neko od nas bio tu da zaustavi kad treba. Ovog puta nije bilo nikoga.
Prvi put posle 1981 godine (Srba Petrovic sa tecajcima u severnoj Triglavskoj steni), je klub izgubio svog clana. To je podatak za arhivu. Papir trpi sve, i nista ga ne boli. Mene boli to osecanje praznine, dezorijentisanosti i jos uvek neverice. Naravno najteze je njegovima i to niko nemoze ublaziti.

Reci su bezveze.
Pavle je bio laf, blesav i uvek srdacan ostace mi u zauvek u pamcenju. Ako bi ikada bio u mogucnosti da biram svoj grob mislim da bih izabrao ovakav.
Slava mu.

Zvonimir Blažina - Zvone

Dana 10.aprila 2001. godine je posle duge i teske bolesti u 73. godini umro Zvonimir (Zvone) Blazina, dugogodisnji Alpinisticki instruktor Alpinistickog odseka PS Beograda i PD Radnicki iz Beograda.
Zvone je bio jedna od najmarkantnijih figura Jugoslovenskog i Srpskog posleratnog alpinizma. Jedan od osnivaca Alpinistickog odseka Beograda i pored takodje pokojnog Aleksandra Ace Djorica (iz Nisa), vodeca figura školovanja kadrova sve do devedesetih godina.
Pored mnogobrojnih pionirskih uspona koje je sa svojim generacijskim drugovima ispenjao u planinskim masivima Crne Gore (najvise u Prokletijama), ostali su zapamceni i njegovi usponi u Centralnim Alpima i Kavkazu, koji su za to vreme bili korak napred u razvitku Jugoslovenskog alpinizma (vise o tome pogledati u delu "istorijat AOB"-a).
Njegova buntovnicka priroda nikoga nije ostavljala ravnodusnom, u razgovorima je uvek bio direktan bez uvijanja reci u oblande. Ljudi su ga ili voleli ili ne, nije postojalo izmedju.
Svakako najaci uticaj je ostavio na posleratnu i srednju generaciju penjaca i alpinista u Alpinistickom odseku Beograd, ali i u planinarskim drustvima kojima je cesto za njihove potrebe drzao alpinisticke i visoko-gorske tecajeve.
Slava mu.

Vesna Drakulić i Bojana Tekić

1976-2002, 1982-2002

Na svetog Iliju, 2.VIII 2002. godine, penjući sjeverozapadni greben vrha Pasjak na Žijevu, Vesna i Bojana su otišle izvan krugova ovog svijeta. Kalendar govori da je od tada proteklo godinu i po dana, ali slike trenutaka provedenih sa njima uz dogorijevanje logorske vatre, sa klizanja, treninga, penjanja na Stolu, Kablaru, Sićevu i Prokletijama, iz beskrajnog dogovaranja i teoretisanja o penjanju i ostalim budalaštinama povezanim najlonskim krvotokom dinamičkog užeta, toliko su jasne i upečatljive da se dan kada je pojeden poslednji zajednički doručak i rečeno poslednje “samo opušteno” čini kao da je tek juče minuo. Nekako se još nismo navikli da će Vesnino pjevanje na francuskom i Bojanine Doors-e sada slušati samo Zvone Blažina, Paja Milošević, Srba Petrović i sva ona znana i neznana ekipa koja, bar se tako nadamo, sada penje u nekim drugim, ljepšim i manje krušljivim stijenama. Kao da još uvijek očekujemo da se pojave negdje na stazi koja vodi u dolinu, zovnu telefonom i pitaju da li će neko doći na V-3 ili, jednostavno, pozvone četvrtkom u osam na jedna vrata u Zmaja od Noćaja...
Najkraće rečeno, nedostaju nam.