Prica pocinje, krajem dana, 1. februara 1959. godine. Posle sest dana iscrpljujuce borbe sa Severnom stenom Cero Torea, Cezare Maestri i Toni Eger su se, na silasku, nalazili na samo 300 m od pocetka linije fiksne uzadi koja je vodila do glecera. Sa mrakom, koji je vec pao postalo je izvesno da ce provesti jos jednu noc u steni. Eger je predlozio Maestriju da ga spusti nesto nize u potrazi za policom pogodnom za bivak. Iznenada iz oblaka, koji su bili svuda oko njih , sa "zvizdukom smrti", kako je to kasnije opisivao Maestri, doletela je lavina. Eger je pokusao da pobegne nazad do osiguravalista, ali nije uspeo. Uze nije izdrzalo i strasni udar ga je otkinuo i odneo u dubinu. Fotoaparat sa svim snimljenim filmovima otisao je zajedno sa njim.

Maestri se u Italiju vratio kao nacionalni heroj. Alpinisticka javnost rado je prihvatila njegovu pricu o prvom usponu na Cero Tore. Lionel Terei, covek koji je prvi savladao Ficroj, nazvao je taj uspon najvecim pomakom u istoriji alpinizma, od njegovog pocetka. Stvarno, uzdizuci se skoro dve hiljade metara iznad okoline i izlozen najstrasnijim vremenskim uslovima koji mogu da se zamisle, Cero Tore je bio iznad mogucnosti alpinizma pedesetih godina. Sa svih strana, njegov ocnjaku slican toranj, branjen je stenama visim od El Kapa. Maestri je pozivan na nebrojene pres konferencije, zabave i prijeme. Publikovao je veliki broj clanaka i napisao veoma popularnu knjigu Penjanje je moj posao. Od stvorenog publiciteta ostvario je znatne prihode.

Sumnja u istinitost njegove price, javila se tek deset godina kasnije, kada je njegov glavni rival, Karlo Mauri, u clanku objavljenom po povratku sa drugog neuspesnog pohoda na zapadnu stenu Cero Torrea, nazvao vrh "neispenjanim". On je bio toliko razocaran i fasciniran u isto vreme, da je obecao sebi da se vise nikada nece vratiti tamo. Mauri je napisao:"Alpinista koji je uspeo da fotografise ledenu, sladoledu slicnu formaciju na vrhu, moze sa sigurnoscu tvrditi da tezine tamo idu daleko iznad granice" extremement difficile." On nigde eksplicitno nije spomenuo smer Maestri/Eger, ali ovaj clanak prvi otvara vrata raznim spekulacijama.

Ken Vilson, urednik britanskog Mauntina je bio jedan od prvih koji je krenuo za Maurijevom aluzijom. Za proslih trideset godina Vilson je bio pokretacka snaga Cero Tore kontraverze. On je publikovao ili sam napisao veliki broj clanaka koji pokusavaju da bace sumnju ili da ospore Maestrijeve tvrdnje. Njegov osnovni argument je bilo Maestrijevo odbijanje da razgovara o detaljima svog najveceg uspona. On kaze:"Ako ste napravili najtezi uspon na svetu, da li biste hteli da razgovarate o njemu? Zasto Maestri odbija da diskutuje o svom usponu iz 1959? Njegovo odbijanje da odgovori na bilo koje pitanje o usponu, baca ljagu na njega. On je unistio istorijski rekord." Vilson nije prihvatao objasnjenja onih koji su podrzavali Maestrija, da je razlog tome njegov povredeni ponos ili izbegavanje secanja na traumaticna iskustva. On navodi cetiri razlicita intervjua u kojima Maestri izbegava ili pokusava da izbegne razgovor o usponu iz 1959 god. Kada sam ja intervjuisao Maestrija u Madoni di Kampiljo u septembru 1998. on se ponasao kao da se taj uspon iz 1959. nikad nije desio. Od strane nekih njegovih prijatelja ja sam ranije na to bio upozoren.

Istini za volju, mi smo imali prilike da analiziramo detaljni izvestaj o usponu koji je svojevremeno publikovan u Italiji. U jednom broju Maunti rivjua iz 1994. godine cak i Vilson priznaje:" Uspon iz 1959. bio je pracen veoma opseznim ekspedicijskim izvestajem, tehnickim opisom smera i velikim brojem clanaka u casopisima. Ako je taj uspon izmisljotina i prevara, onda je ona veoma dobro smisljena, i sva ta opseznost dokumentacije ukazuje na njenu perfidnost."

Interesantno je, da je Maestri, tokom naseg razgovora, pokazivao veliku volju da diskutuje o svom drugom kontraverznom usponu na Cero Tore, smeru Kompresor iz 1971. godine. Taj zloglasni uspon, na kome je Maestri koristio benzinski kompresor i busilicu da postavi 350 ekspanzivnih klinova je takode, dosta osporavan zbog prekomernog busenja stene i Maestrijeve odluke da uspon zavrsi ispod vrsne snezne pecurke. Cak stavise, Maestri je veci deo naseg dvosatnog razgovora iskoristio da analizira detalje tog uspona. "Nas zimski pokusaj u jugoistocnom grebenu Cerro Torrea je jedan od najvecih uspona svih vremena. Nije posteno da je poznat samo po tome da sam ja koristio kompresor," komentarise on. Uspon iz 1959. je u svakom pogledu, s obzirom na tehnicke teskoce i stil, bio veci uspeh. Zasto on nije tako ponosan na njega? Ta nelogicnost je bola oci i onima koji su ga najupornije podrzavali.

Do danasnjeg dana izvrseno je blizu dvadeset razlicitih pokusaja da se ponovi Severna stena Cerro Torrea i ni jedan nije bio ni delimicno uspesan. Sve do nedavno tragovi Maestri/Eger smera nisu pronadeni vise od 300 metara iznad glecera i to upucuje na dalje dileme. Ipak i nakon 30 godina intenzivne istrage nije lako reci da li je uspon izvrsen ili nije. Ali ipak jedina novost koja je u meduvremenu isplivala na povrsinu ide u prilog Maestriju.
1. severozapadni greben
2. oprilike linija Maestri-Egger smera
3. T. Bonapace, T. Ponholzer`s (Austria) uspon iz 1996
4. Kristali na vetru, uspon od M. Giarolli, E.Orlandi, O.Ravizz (Italija)
5. Ferrari smer (WI 6). FA: M. Conti, C. Ferrari, D. Chiappa, P. Negri (Italija), januar 1974. Smer je ponovljena od C. Mauri i W. Bonatti 1958.
6. "krstic" je mesto pogibije T. Eggera u silazu 1959

Proslog novembra, za vreme jednog pokusaja da ispenju novi smer u severnoj smeri Cero Torea patagonijski veterani, Talijani, Mauricio Diaroli i Elio Orlandi pronasli su jednu Maestrijevu abzel postavku, 800 m visoko u steni, neposredno ispod Sedla Pobede. Klin rucne izrade nedvojbeno datira iz Maestrijevog vremena, a zamka u njemu je od uzeta koje odgovara uzetu koje je nadeno zajedno sa Egerovim telom 1976. godine. Pitanje, kako je ta abzel postavka ostala nepronadena sve do sada je nereseno, ali ako je ovaj relikt autentican, to moze da znaci da bi jos neki dokazi mogli biti pronadeni u buducnosti.

Sa druge strane Maestrijev slucaj otvara pitanje poverenja u rec alpiniste i pitanje njegove casti. Da li je u pravu Vilson, kada kaze da je zadatak urednika svakog casopisa da , koliko je moguce proveri, istinitost svakog uspona? Ili aplinizam funkcionise unutar jednog sistema casti u kome se veruje na rec. Upoznavanje sa Maestrijevim slucajem moze pomoci da se i ovaj problem jasnije sagleda.

Pauk iz Dolomita

Maestri je roden 1929. godine u Trentu u Italiji. Njegova porodica zivela je skitalackim i boemskim zivotom. Njegov otac je vodio putujuce pozoriste. Majka, impulsivna i duboko religiozna zena, umrla je kada je on imao sedam godina. 1943. Nemci su upali u Italiju i Maestri je gledao kako spaljuju cela sela. Kada su zauzeli Trento njegov otac je proglasen drzavnim neprijateljem, zbog njegovih veza sa italijanskim podzemljem iz Prvog svetskog rata. Osuden na smrt, on sa Maestrijem i njegovom sestrom bezi iz Trenta i luta ravnicama oko Bolonje skoro godinu dana. Kada se Cezare vratio u Trento, on se odmah prikljucuje Komunistickoj partiji, jer se ona najjace suprotstavljala nemackoj okupaciji. Ukljucije se u podzemlje i pada pod uticaj anarhisticke ideologije, sto povremeno nalazi izraza u carkam sa Nemcima. Kada je rat zavrsio, otac ga ubeduje da zapocne studije u Rimu. Nakon dve godine ,odustaje od studija u potrazi za necim uzbudljivijim i opasnijim.

Alpinizam je bilo podrucje na kome je Maestri mogao da testira tvrdocu licnosti koju je stekao tokom rata. Svoj prvi uspon izvrsio 1946 i dmah shvatio da je to njegov zivot. "Odlucio sam da postanem atleta, koji se bavi penjanjem,"Maestri je kasnije rekao Vilsonu u intervjuu iz 1974. "Provodio sam rigoroznu dijetu i vezbao uvek , bez obzira sto radio. Cak i kada sam vodio ljubav sa devojkom, ja sam to radio u takvom polozaju da istovremeno radim i sklekove, da bih vezbao ruke." Vec sa dvadest pet godina afirmisao je sebe u Dolomitima kao sjajnog solera (davno pre vremena penjacica i magnezijuma). Proklamujuci sebe kao anti-tradicionalistu, Maestri gleda na penjanje kao na zivotni stil i nacin da izrazi svoju snaznu individualnost. Ponosan, tvrdoglav i pun zelje za dokazivanjem, Maestri nije bio narocito popularan medu Italijanskim vrhunskim alpinistima, i to je mozda uticalo na njegovu karijeru solera. Kada je Maestri trazio partnera za uspon, to je uvek morao biti penjac, koji ce strogo slediti njegove instrukcije i obavezno biti drugi u navezu. Njegovo pravilo je bilo, uvek prvi u navezu i ako vam se to nije svidalo, on je trazio drugog partnera ili solirao. U prvi plan je izbio posle fri-solo uspona po Soleder smeru (1300 m, 5.9),koji je i sada respektivan problem, s obzirom na teskoce pri eventualnom povlacenju, cak i sa uzetom. Solda smer je bio prvi fri-solo uspon u 1000 metarskoj steni Marmolade, najvisoj steni u Dolomitima, vrlo slicnoj El Kapitenu. U 400 metarskoj steni Cima Dambiez u Brenti, Maestrijevom rodnom kraju, on je postao prvi covek koji je fri-solo penjao (gore i dole) VI stepen.

Lep i snazan covek, plavih ociju i zaraznog osmeha, Maestri je lako upadao u oci i bio centar paznje svuda gde bi se nasao. Nakon jednog clanka u Talijanskoj stampi, u kome je nazvan "paukom iz Dolomita", njegova popularnost kao "suvog" penjaca brzo raste. Njegove penjacke sposobnosti u sprezi sa vrlo uspesnim samopromovisanjem, omogucile su mu da postane jedan od prvih profesionalnih penjaca u Evropi. On je postao jedan od prvih penjackih superstarova u Italiji, u zemlji u kojoj je to nacionalni sport.

Dok je Maestri postajao penjacko ime u Evropi, Patagonija je paraleno s tim postajalo kultno alpinisticko podrucje, narocito nakon prvog uspona na najvisi vrh u regionu, Ficroj visok 3440 m, Lionela Tereia i Gvida Manjonea iz 1953 godine. Gledajuci Cero Tore iz zastrasujuce perspektive, koju je omogucavao vrh Fitzroja, Terei je rekao:"Tamo postoji jedan vrh zbog koga vredi reskirati zivot."

Cezarino Fava, Italijan koji je tada ziveo u Argentini, je osim Tereia i drustva, bio jedan od retkih alpinista koji je stajao ispod Cero Torea. Vrstan penjac, sa velikim iskustvom u Alpima i Andima, nikada ni pre ni posle , nije video planinu takve zastrasujuce lepote. Nazalost, Fava je bio hendikepiran nedostatkom stopala na obe noge, koje je izgubio, pokusavajuci tri dana, da spusti sa Akonkagve grupu Amerikanaca koje je njihov vodic napustio u oluji. Amerikancima nije poslo za rukom da sidu, dok se Fava jedva izvukao i zavrsio u dosta primitivnoj, lokalnoj bolnici sa strasnim smrzotinama obaju stopala. Jedne veceri, neshvatajuci da se stopala mogu oporaviti ispod ogromnih, crnih smrzotina kojima su bila prekrivena, doktor je bez Favine saglasnosti amputirao oba. Usprkos svemu tome, Fava je zeleo da se okusa u Cero Toreu nadajuci se, da bi sa nekim vrlo vestim partnerom, mogao da ima izvesne sanse. Pauk iz Dolomita , koga je znao samo po cuvenju, izgledao je kao idealan kandidat. 1953 on mu je iz Argentine poslao pismo adresirano samo sa: Pauk iz Dolomita, Trento, Italija

U pismu je slikovito docarao svu snagu izazova Cero Torea. Pismo je lako naslo put do primaoca. Maestrijeva opsednutost Cero Toreom se tako zacela.

Rivalstvo: Istok i Zapad

Posto je prihvatio Favin poziv, Maestri je pristupio organizovanju ekspedicije pod vodstvom Bruna Detasija, nacelnika Italijanskog alpinistickog kluba iz Trenta. S obzirom da je Tereiev uspon na Ficroj izazvao veliko interesovanje medu italijanskim alpinistima, Maestri i Detasi nisu bili jedini koji su planirali pohod u Patagoniju. Valter Bonati i Karlo Mauri, stari Maestrijevi rivali, takoder su planirali napad na Cero Tore iste sezone. Bonati je bio iz Milana, ekonomsle prestonice Italije, a Mauri iz Leka, bogatog grada pored jezera Komo, iz koga je i poznati penjacki klub "Leko Paukovi" . Dolomitski penjaci, kojima je pripadao i Maestri, oduvek su bili rivali "Leko Paukovima". Iaoko su ziveli u regijama, koje su geografski veoma blizu jedna drugoj, to su ekonomski i kulturoloski bili sasvim razliciti svetovi. U odnosu na veoma bogate Milano i Leko, Trento i njemu slicni planinski gradici bili su veoma siromasni. S druge strane ovi alpinisti penjali su u potpuno razlicitim stenama. Penjaci iz Leka su uglavnom odlazili u zapadne Alpe, gde su razvili sjajne ledne tehnike, dok su dolomitski penjaci uglavnom radili u krecnjackim stenama Dolomita, gde je teziste bili na vrhunskom, slobodnom i tehnickom, suvom penjanju.

Nacinalni italijanski alpinisticki klub se ponudio da bude oficijelni sponzor Bonatijeve ekspedicije. Ovim se Klub na neki neki nacin revansirao Bonatiju, za dogadaje tokom prvog talijanskog uspona na K2, kada je Bonati, od strane voda ekspedicije, bio nezasluzeno gurnut u drugi plan i doveden u krajnje tesku situaciju visoko u planini.

Posle pazljivog studiranja fotografije planine Bonatti je doneo odluku, da napadne udaljenu i eksponiranu, ali zato jako zasnezenu zapadnu stena. Pojacani malim pratecim timom Bonati i Mauri su avionom odleteli za Argentinu, dok su njihovi rivali ograniceni manjim budzetom doplovili brodom. U Patagoniju su stigli krajem 1957. i odmah nastavili sa pristupnim marsem zapadnoj steni, koji je bio dug 40 milja. Nakon formiranja baznog logora, u velikim i komfornim vucjim jamama, Bonati i Mauri, su nastavili da penju zasnezenim padinama, prema sedlu izmedu Cerro Torea i Cero Adela masiva. Iznad sedla, vertikalna stena pokrivena smrznutim prsicem, zaustavila je njihovo napredovanje, 500m metara ispod vrha. Ovu najvisu tacku, koju su dosegli , oni su nazvali Sedlo Nade, planirajuci da se vrate i ponovo pokusaju ovde sledece sezone.

U meduvremenu, Bonatijev tim je podigao bazu ubukovoj sumu ispod Tore glecera, planirajuci napad sa strmije, ali relativno suve, istocne strane. Kada se vrh napokon pojavio izmedu oblaka, Detasi je, zapanjen izgledom stene, trenutacno opozvao ekspediciju. Maestri i Fava su izvidali okolo, trazili moguca mesta za bivak, ali u stenu nisu usli.

Suparnicki timovi su se, tokom boravka u Patagoniji, sreli samo jednom i to tokom prvenstvenog uspona na Cero Adela. Penjuci sa suprotnih strana, Maestri je video suparnike ispod vrha, ali nije uspeo da ih pretekne. Svoj izlazak na vrh, on je u Mauntinu ovako opisao:"Sav sneg na vrhu je bio zut od mokrace. To nam je bila cestitka."

1959:Prvi uspon na Cero Tore

Tokom ove neuspesne ekspedicije, Maestri je uradio i jedno izvidanje vrha iz vazduha i sada zakljucio, da je uspon severnom stenom u stvari najrealnija varijanta.. Takoder je primetio sedlo izmedu Cero Torea i susednog vrha (kasnije nazvanog Tore Eger), koje je izgledalo kao idealna odskocna daska za napad na vrh. Tokom ekspedicije Maestri i Fava su postali dobri prijatelji i slozili se da se sledece sezone ponovo dodu. Shvatajuci koliko ce teskog lednog i kombinovanog penjanja biti u planiranom usponu i realisticno sagledavajuci svoje skromno znanje na tom polju, Maestri je poceo da traga za partnerom koji bi mu bio kompatibilan u tom pogledu. To sto je trazio, uskoro je pronasao u niskom ali snaznom, mladom Austrijancu Toni Eger-u. Superioran i vrlo poznat ledni penjac, Eger je takoder bio dobar i u suvoj steni. Eger se dokazao mnogim teskim usponima u Alpima, kao i jednim ranim usponom u istocnoj steni Jirisanke u Peruu. Tokom jednog kratkog sastanka u Lavaredo kolibi u Dolomitima, punom obostranog razumevanja, Maestri je shvatio da je pred njim jedan od retkih evropskih penjaca, kojeg moze smatrati sebi ravnim.

Maestri i Eger su se nasli sa Favom u Buenos Airesu u decembru 1958. .(Bonatijev plan da dode ponovo u Patagoniju je ovaj put propao). Oni su planirali da odatle nastave avionom argentinskog ratnog vazduhoplovstva, ali je Maestri izgubio pismo talijanskog ambasadora, na osnovu koga je to trebalo da se resi, pa su morali da novac za povratak kuci potrose na sedmodnevni put kamionom do Caltena (poslednje civilizovano naselje na putu prema Cero Toreu). Posto je jos na samom pocetku marsa, Eger zaradio jednu ranu na nozi, koja se kasnije inficirala i iskomplikovala, Maestri i Fava su morali sami da se prihvate transporta opreme u bazu. Hendikepiran nedostatkom stopala, ali nesalomivog duha, Fava je hodao sa specijalno napravljenim cipelama koje su zamenjivale stopala. Uprkos tome, oni su za 10 dana uspeli da postave i opreme logore I, II i III, pa cak i fiksiraju prvih 150 m stene. Kad je Egerova rana zacelila, on im se pridruzio i Maestri i Eger su za sledecih sedam dana uspeli da fiksiraju 350 m stene do prominentnog Sneznog Trougla. Kada su bili manje od jednog rastezaja udaljeni od ovog zasnezenog dela stene, pocelo je nevreme, koje se proteglo u desetodnevnu sneznu oluju. Grupa se vratila u Calten. Kada su se nakon deset dana vratili, ceo jedan dan im je bio potreban da ispod novog snega otkopaju svoju opremu (izmedu ostalog i 100 klinova od krucijalnog znacaja).

Pisuci kasnije o usponu, Maestri je rekao kako je vreme 28. 01. dozivelu cudesnu transformaciju. Oblaci su nestali, nebo je postalo kristalno cisto, a vetar je stao. Sva trojica su se slozili, da je ovo pravi cas za napad. Optereceni rancevima teskim 50 funti, po postavljenoj fiksnoj uzadi, dosegli su Snezni Trougao. Maestri je planirao da ovde bivakuje i nastavi sa fiksnom uzadi dalje, gore. Nasuprot tome Eger je insistirao, da uspon nastave u alpskom stilu.

Egerov plan je prihvacen, tako da su nastavili preko zasnezenog dela, u jedan uocljiv sistem pukotina, koji je vodio pravo gore. To je u stvari bio jedan zaledeni zljeb-kamin, veoma opasan zbog izlozenosti lavinama, ali je s druge strane omogucavao brzo napredovanje cepinima i derezama. Zljeb je zavrsavao u podnozju gigantske, diedarske raspukline na desnoj strani Istocne stene. Da bi dosegli sedlo izmedu Torre Egera i Cero Torea, Maestri, Fava i Eger su traverzirali u desno, sistemom rampi ispod previsnog severnog stuba. Te rastezaje, Maestri je kasnije svrstao medu najteze u celom usponu. Bez obzira na to, savladali su ih bez vecih problema i kasno popodne dospeli na sedlo. Maestri je ovo sedlo ranije nazvao Sedlo Pobede. ("U planini ne postoji nada. Postoji samo zelja za pobedom. Nada je oruzje slabih.") Mnogi su smatrali da je ovaj Maestrijev komentar, koji je stampan u jednom talijnaskom casopisu, a kasnije preveden na francuski u La Montanj, upucen Bonatiju koji je sedlo sa druge strane planine nazvao Sedlo Nade).

Da bi Maestriju i Egeru pruzio vece sanse za uspeh, Fava je odlucio da se sa sedla vrati. Svoje utiske sa sedla Fava je kasnije izneo u jednom casopisu:"Zatvoreno sa juga Cero Toreom, a sa severa drugim vrhom ne manje impozantnim, to je bilo jedno veliko, kiklopovo oko. " Maestri i Eger su pomogli Favi da istraverzira nazad, nakon cega je Fava napravio seriju dugih abzela, do 'Sneznog Trougla'. Fava je kasnije rekao da je dotakao podnozje stene, dok je vrh Ficroja,bio jos uvek pozlacen, poslednjim zrakama sunca. Zacudujuca je cinjenica, da je on uspeo da ispenje 900 m tipicnog big-vol terena i da abzeluje nazad za samo 16 sati.

Sledeceg jutra , Maestrija i Egera je doceklao lepo vreme i oni su odmah poceli da rade, u zaledenoj steni ,100 m levo od Severozapadnog grebena. Odstupajuci od svojih principa , Maestri je rekao, da onaj ko je bolji ledni penjac ,krene prvi. Eger je bio jedini penjac kojeg je Maestri ikada osiguravao. Maestri je osiguravao sve rastezaje, a kasnije penjao kao drugi sa tezim rancem, dok ga je Eger osiguravao napetim uzetom.

"Pri svakom koraku, cela ploca je proizvodila tup zvuk, slican slabom zvizduku," pisao je maestri u La Montanju. " Povrsina se lomila u velike segmente, sa strasnim zvukom pucanja. Ledni klinovi su ulazili kao u sir i stvarali samo iluziju osiguranja. Na svakom osiguravalistu, kopali smo platformu i dolazili do stene koja je bila bez i najmanje pukotine. Busili smo stenu i postavljali ekspanzivne klinove. Za svaki klin, bilo je neophodno 500 udaraca cekicem." Tokom tog dana ispenjali su oko 300 m stene, iznad sedla, ciji je nagib bio izmedu 50 i 60 stepeni. Maestri je njihovu efikasnost kasnije objasnjavao, Eggerovom macjom spretnoscu u kretanju po lomljivoj, sneznoj ploci, cija debljina je varirala, od nekoliko santimetara, do jednog metra.

I treci dan Eger je penjao prvi. Drzali su se najlakseg terena, koji su mogli izabrati. To je bio zasnezeni zljeb, stvoren dejstvom vetra. Koristili su sve trikove koje su znali, ukljucujuci i busenje pravisnih streha. Kada je severna stena postala prestrma, smer je zavio oko severozapadnog grebena u zapadnu stenu. Predvece je smer usao u seriju kuloara, koji su vodili do ogromnog previsa vrsne pecurke. Iskopali su veliku policu i pripremili se za bivak. Zora 30. januara donela je jak, topao vetar, a barometar je pokazivao pad pritiska. Eger je vodio preko zasnezene padine, u pravcu pecurke, koja je bila sa svih strana previsna, osim na njihovu srecu, sa severne. I najzad nasli su se na vrhu, osigurani oko jednog cepina. Nakon zagrljaja, napravili su nekoliko fotografija. Svoja imena, ostavili su ispisana u konzervi, koju su zakopali na vrhu. Oko 4 sata poslepodne poceli su da abzeluju na dole, "bez ikakvih emocija, bez straha ili dvojbe,"kako je rekao Maestri. Tri abzela dovela su ih do njihovok zadnjeg bivaka, gde su ujutro ostavili ranceve, da bi lakse ispenjali zadnji deo stene. Ponovo su bivakovali na istom mestu. Neocekivano toplo vreme, pretilo je da srusi ispod njih, kompletnu plocu koja im je juce omogucila tako brz uspon. Dok su lavine letele preko njih tokom noci, Eger je govorio:"Samo da ne umremo belom smrcu."

Ujutro su nastavili da abzeluju na dole. Greskom su odabrali zljeb, kojim nisu prosli tokom uspona, vec zljeb, koji je vodio direktno niz Severnu stenu. Kada su shvatili da grese, bilo je kasno, jer bi povratak na smer uspona bio u najmanju ruku vrlo tezak, pa su zbog toga nastavili da abzeluju dijagonalno u zapadnom smeru. Normalno abzelovanje nije bilo moguce zbog izuzetno jakog vetra. Umesto toga Maestri je spustao Egera na karabinerskoj kocnici, a onda bi Eger drzao kraj uzeta dok je Maestri abzelovao. Kad je led nestao, bili su prisiljeni da postavljaju ekspanzivne klinove, buseci stenu dok su se ljuljali na uzetu. Nakon 11 abzela, pronasli su policu pogodnu za bivak. Tu su proveli petu noc, osigurani na postavljene ekspanzivne klinove.

Do sledeceg poslepodneva su uspeli da se vrate na smer uspona i to negde na pola velike traverze, sa istoka na sedlo. Poslednji veliki previs, neposredno iznad traverze uspeli su da savladaju zahvaljujuci njihovom 200 metarskom uzetu. Sneg je potpuno nestao sa stene. Jako je snezilo. Ne mnogo iznad pocetka, njihove fiksne uzadi, Maestri je pronasao malu policu i pokusavao da ubedi Egera, da provedu noc tu. Eger je smatrao da je mesto previse izlozeno lavinama i insistirao da ga Maestri spusti nesto nize da potrazi sigurnije mesto. Ova odluka, kostala je Egera zivota. Lavina koja je iznenada doletela, odnela je Egera i oba ranca, tako da je Maestri proveo noc bez opreme za bivak. Sutradan Maestri je nastavio da abzeluje, koristeci ostatke njihove uzadi,"kao osudenik, koji indiferentan na sve i potpuno iscrpljen , krece ka sobi za pogubljenje," kako je kasnije pisao u La Mntagne. Neposredno iznad glecera, on se okliznuo i pao posljenjih nekoliko metara niz stenu. Od tog trenutka, on se nicega ne seca, ali mora da je puzao niz glecer, prema kampu III. Fava ga je nasao 2. februara poslepodne, kako lezi u snegu nedaleko od kampa. Samo tri reci procedio je kroz smrznute usne i debeli sloj leda na bradi:"Toni, Toni, Toni." " Toni Eger, tvoje ime ce ostati upisano na steni ovog neverovatnog vrha , do kraja vremena.", napisao je Fava nekoliko meseci kasnije.

POSLEDICE: SKEPTICI I SUPERSKEPTICI

17 godina kasnije jedan americki tim koji su sacinjavali Dzim Donini, Dzej Vilson i Dzon Breg pratili su Maestrijev smer u pravcu Sedla Pobede, sa ciljem sa izvrse prvi uspon na Tore Eger. Oni su pronasli tragove Maestrijevog uspona, ukljucujuci gomilu opreme i uze, u meduosiguranjima ceo jedan rastezaj. Interesantno je da ovi tragovi nestaju neposredno ispod Sneznog Trougla, samo 300 metara iznad glecera.

Ono sto su oni pronasli, sumnjicave je podelilo u dve grupe. U clanku koji je objavio u Mauntin Rivjuu, 1994 god. , Majk Bearzi, Amerikanac koji je sa Erik Vinkelmanom uradio prvi uspon slobodnom tehnikom, 1986., godine kroz Zapadnu stenu, nazvao ih je skepticima i superskepticima. Skeptici ne veruju da je Maestri mogao za dva i po dana ispenjati 750 m stene iznad Sedla Pobede. Superskeptici misle da je ceo uspon jedna velika obmana. Vilson je prednjacio u postavljanju pitanja da li su Maestri i Eger ikada dospeli do Sedla Pobede. On i njemu slicni pretpostavljaju da jeEger poginuo negde ispod Sneznog Trougla, nakon cega su se Maestri i Fava povukli iz stene i na nekoliko dana se sklonili u vucju jamu gde su iskonstruisali svoju pricu.

Cak ako i dozvolimo da je Maestri bio spreman da laze zbog prestiza, nije jasno zasto mu se Fava pridruzio. Vilson koji se ponosi cinjenicom da je tokom svoje karijere urednika casopisa, razoblicio najmanje osam slicnih obmana, medu britanskim alpinistima, odbija da bilo kome veruje na rec. Tvrdi da je previse presedana, da bi se to prihvatilo:"Ja podrazumevam, da nikad nije postojala tradicija da se nekom, u ovim stvarima, veruje na rec. Svaki uspon, na kraju krajeva biva od nekog proveren, svesno ili nesvesno. Mi urednici casopisa, nijednu pricu ne prihvatamo tek tako. Previse je ljudi, sanjara, tipova kao Valter Miti, koji su spremni da daju najlude izjave."

Djuan Relej, izdavac i glavni urednik Klajmbinga se ne slaze:"Postoji tradicija verovanja na rec alpinistima. Mi pokusavamo da reflektujemo misljene nasih citalaca, koji zele da veruju da se alpinisti ponasaju prema jednom unutrasnjem kodeksu casti, koji ne dozvoljava da se kaze, da je covek uradio nesto, ako to nije uradio. Tako je oduvek bilo i tako ce i dalje biti, ako se u buducnosti nesto drasticno ne promeni. Svi smo mi radili neke stvari koje drugi nisu videli. I ja sam ih radio i ocekujem od drugih da mi veruju."

Vilson je odnedavna promenio svoj stav o tome da li je Maestri uopste dosegao sedlo. On je licno intervjuisao Favu 1994. "Iako superskeptici veruju da ostaci opreme ispod Sneznog Trougla oznacavaju najvisu tacku njihovog uspona,"Vilson mi je rekao u nedavnom telefonskom razgovoru,"Fava je stvarno ubedljiv i ja sam uveren da su oni stvarno stajali na sedlu."

Zasto je Vilsonu trebalo vise od 35 godina, da bi intervjuisao Favu? Kada sam ja intervjuisao Favu 1998. godine u Dolomitima, on je vidljivo frustriran rekao:"Kako je Vilson mogao znati sto se tamo desavalo, ako nikada nije razgovarao sa nama? Kako je mogao suditi o usponu, na osnovu reci onog koji u samom usponu nisu ucestvovali? Ovakvi sumnjicavci mogli bi ponekad da razmisle i o svojim postupcima!"

1976, nakon sto je vec napisao mnoge stvari, Vilson je pisao Favi i zamolio ga za neke detalje o usponu na sedlo. Fava, iziritiran ranijim pisanjem, nije hteo da saraduje. On je odgovorio Vilsonu:"Na celu tu gomilu sumnji, bolesnog nepoverenja i spekulacija ja imam samo jedan komentar, GOVNO, jer sva ta prokleta naklapanja nisu nista drugo."

Cak i nakon nedavnog otkrica, Maestrijeve postavke za abzel vrlo visoko u steni, jos uvek se ostaju pitanja o nekim inkozistencijama u Favinoj prici. Italijan Ermanno Salvatera je bio na 19 ekspedicija u Patagoniji ukljucujuci i dva pokusaja ponavljanja Maestrijevog smera. Njegova kuca je prepuna knjiga, fotografija i prepiske koja se odnosi na ovaj problem. Salvatera je bio jedan od onih koji su podrzavali Maestrija i jos i danas uvek govori u njegovu odbranu. Ipak i on postavlja pitanje kako je Fava mogao da ispenje deo smera do sedla i da se vrati dole, dok je sunce jos uvek obasjavalo Ficroj. To je 900 m gore i dole za nepunih 16 sati.. Govoreci iz vlastitog iskustva, kaze da je tesko poverovati, da to iko, cak i danas, moze da uradi. Dzim Donini se u tome slaze sa njim.

U pgledu uspona iznad sedla Salvatera je jos vise rezervisan. "Kako je on mogao da nade 50-60 stepeni strm led, igde u Severnoj steni. Ta stena je cela pod nagibom od 75 stepeni, i uglavnom nije zasnezena cak ni neposredno posle oluje. Ne mogu da poverujem ikome, da je to ispenjao za dva i po dana." Takvo misljenje o Severnoj steni deli i Donini koji je stenu gledao dok je penjao Tore Eger. Iako je proslo 20 godina od tog njegovog uspona on se veoma dobro seca:" Iznad sedla to je jedan tipicni granitni big-vol. Postoji jedan predivan dijagonalni sistem stubova, koji vodi do jedne zaledene sekcije, koja izgleda vrlo tesko. Stena je strma najmanje 75 stepeni, i zahteva gotovo neprestano koriscenje tehnike. To moze biti predivan uspon, ali tezak i opasan."

Za razliku od Vilsona, Donini jos uvek ne veruje da je Maestri ikada dosegao sedlo. On je uvek sumnjao u Maestrijevu pricu o "veliko traverzi" sa istoka na sedlo. Maestri je taj deo uvek opisivao kao veoma tezak. Nasuprot tome Donini kaze:"Traverza je najlaksi deo uspona do sedla. Veoma, veoma lakao penjanje, totalno u suprotnosti sa onim sto je Maestri pricao." Donini kaze da mu Maestrijev opis, ima previse elemenata perspektive odozdo. Sa druge strane Diaroli, koji je penjao taj deo, u svom nedavnom pokusaju u Severnoj steni, ocenio je taj deo sa 5.10 (-VII).

1994., dok su osam dana penjali novi smer u zapadnoj steni Cero Torea, Kristali u vetru, Giaroli je stekao svoju vlastitu ideju, kuda je mogao da ide Maestri-jev smer, u svom problematicnom delu iznad sedla. Konstatovao je, da je Severozapadni greben znatno vise zasnezen i znatno manje strm od ostalog terena. Kristali u vetru zavrsavaju oko 200 m ispod vrha, gde se seku sa severozapadnim grebenom (i pretpostavljenim Maestrijevim smerom). Sa ovog mesta Orlandi je abzelovao 50 metara i klatio se na uzetu levo desno u potrazi za tragovima Maestrijevog uspona. Nije nasao nista. Ovi Talijani to objasnjavaju, tako sto smatraju da je Eger na usponu sve klinove vadio, znajuci da ce im trebati na silasku. Silaz je isao drugim smerom, tako da i nije logicno ocekivati nesto tu.

Austrijanac Tomi Bonapace, je takoder jedan od eksperata za Cero Tore. On je ucesnik petnaest pokusaja uspona na taj vrh. Bonapace je iz istog mesta u Austriji kao i Eger i lokalne banke su sponzorisale nekoliko njegovih odlazaka u Patagoniju, sa ciljem da se potvrdi Egerov uspon iz 1959. god. Uvek penjuci u alpskom stilu, bez fiksiranja stene, njegov najveci uspeh je uspon sa Panholcerom,. 1996 kada su ispenjali 26 rastezaja, i dosegli tacku 300 metara ispod vrsne pecurke. Za vreme tog uspona u severnoj steni, oni iznad sedla nisu videli nijedan logican pravac kojim bi mogao da ide Maestrijev smer. Umesto toga oni su sa sedla traverzirali na zapad, gde su pratili sistem polica, koji je kasnije doveo na Severozapadni greben. Za vreme brojnih uspona do sedla i nazad, on nije uspeo da pronade ni jedan materijalni dokaz Maestrijevog uspona. s obzirom na veliko licno iskustvo u toj steni, Bonapace je ekstremno skeptican u vezi sa Maestrijevim usponom u tako kratkom vremenskom roku (2.5 dana iznad sedla).

Salvatera, Diaroli i Bonapace se slazu u jednom: Ako su Maestri i Eger stvarno za dva i po dana ispenjali stenu iznad sedla, to je moralo biti Severozapadnim grebenom. Nista drugo u Severnoj ili Zapadnoj steni ne moze se savladati za tako kratko vreme i nema ni priblizno tako mali nagib, kako je Maestri pricao. Da li je moguce da je kod Maestrija doslo do konfuzije u vezi sa pozicijom, gde je on u stvari penjao. Diaroli misli da bi tako moglo biti.

Cak mnogo vise dilema se pojavilo u vezui sa Maestrijevim nejasnim opisom uspona kroz vrsnu pecurku, narocito nakon uspona Britanaca, Tom Proktora i Fil Burkea. Njih dvojica su 1981. dosli na duzinu uzeta od vrha Cero Torea, penjuci novi smer koji ide sistemom diedara na desnoj strani Istocne stene (kasnije nazvan Engleski diedri). Sa te tacke, oni su imali dobar pogled na vrh Severne stene i tvrde da nisu videli nista slicno kuloaru od 50 stepeni, kako je zavrsetak smera opisivao Maestri. Ali ako prihvatimo teoriju da se Maestri zabunio i da je on bio na severozapadnom grebenu, Proktor i Burk nisu bili na pravom mestu.

Prema onom sto je Maestri ispricao Vilsonu i prema onom sto je ucrtao na fotografiji (Montanj) kao svoj smer, Ferarijeva zavrsnica kroz pecurku iz 1974 se poklapa sa Maestrijevom zavrsnicom. (Mnogi eksperti ovaj uspon smatraju prvim pravim usponom na Cero Tore.Miki Bearzi, koji je uradio prvo slobodno ponavljanje Ferarijevog smera, 1986., potvrduje da je poslednjih nekoliko rastezaja zapadne stene, u stvari ne mnogo strm kuloar, i cak stavise on opisuje prodor u strehi koja se nadnosi sa pecurke, i to bas sa severne strane. "Ono sto smo mi videli tamo, je veoma slicno onome sto je Maestri opisivao."

REVANŠ

1970, neposredno nakon sto je Karlo Mauri objavio svoj clanak u kome je Cero Tore nazvao neispenjanim (u talijanskom casopisu Koriere), Maestri odlucuje da uradi nesto u svoju odbranu. U jednom intervjuu sa Vilsonom iz 1973., Maestri opisuje, kako je shvatio govorkanja o svom usponu iz 1959. i kako je odlucio da reaguje na njih:"Pretpostavimo da vi radite u banci i pre nego sto treba da odete u penziju, cujete govorkanja da u penziju odlazite sa gomilom bancinog novca. Sta bi vi uradili? Da li bi isli na sud da pokusate da dokazete svoju nevinost ili biste ucinili neki teatralan gest (ako je to moguce) kojim biste se definitivno opravdali. Cak i ako ovo poslednje podrazumeva dozu opasnosti, da li biste vi izabrali ovo poslednje?"

To poslednje za Maestrija je pocelo u maju 1970., sa pocetkom zimske sezone u Patagoniji, na jugoistocnom grebenu Cero Torea. Maestri je ovaj put odlucio da bude bezkompromisan. Ekspedicija je sponzorisana od Atlas Kopko (proizvodac vazdusnih kompresora) sa 12000 $. U zamenu za koriscenje kompanijinog, 160 funti teskog, kompresora i njegovog predstavljanja kao novog alata za busenje stene. Maestri je dobio dovoljno novca, da svu potrebno opremu moze helikopterom prebaciti do baze (ukljucujuci i drvenu kolibu). Zimski pokusaj je zavrsio 400 m ispod vrha, ali nakon 70 dana provedenih u planini, gde je Maestri vodio svaki rastezaj. Umesto da se nakon toga vrati u Italiju, on je prateci tim preselio u najblizi grad i tu odlucio da saceka leto.

Pet meseci kasnije, tim se vratio u kolibu i zapoceo dosadan posao otkopavanja fiksne uzadi ispod snega i leda. Za tri nedelje oni su ponovo dosegli najvisu tacku. Odlucujuceg dana Maestri, Ezio Alimonta i Karlos Klaus dosegli su podnozje vrsne stene i tada shvatili da su zaboravili klinove. Umesto da se vrate i tako propuste mozda jedinu sansu, Maestri je ekspanzivnim klinovima opremio i tih poslednjih 250 m stene. Na zadnjem osiguravalistu Maestri je partnerima zabranio da nastave dalje, smatrajuci da nisu zasluzili da izadu na vrh, s obzirom da je Maestri vodio sve rastezaje. Pri silasku ocistio je od klinova poslednji rastezaj, ostavljajuci ponavljacima da opreme bar to. Osim toga vrsnu pecurku je ostavio nesipenjanu smatrajuci da to nije stvarni deo planine. "To ce biti oduvano jednog od narednih dana," rekao je.

Maestri je u stenu Cero Torea zabusio vise od 350 ekspanzivnih klinova, vise nego sto je ikada pre toga iko iskoristio u jednom usponu. Pocetkom sedamdesetih, obilato busenje stene u takozvanim Diretisimama u Alpima izazivalo je ostre polemike. Maestrijeva beskrupulozna taktika u Patagoniji nije mogla doci u gore vreme. Suskalo se da je smer Kompresor bio povod za Mesnerov poznati clanak Ubijanje nemoguceg, filozofsku raspravu koja uvodi eticke argumente protiv busenja stene.

Ironija je da je Kompresor, umesto da potvrdi Maestrijev uspon iz 1959., u stvari postavio samo nova pitanja u vezi sa njim. Ako mu je trebalo stotine klinova i nekoliko meseci da ispenje jugoistocni greben, kako je onda mogao kompletirati mnogo zahtevniju severnu stenu, koristeci rucni borer, za samo tri i po dana. A i pored svega toga ostaje pitanje, zasto nije ispenjana vrsna pecurka.

Do danasnjeg dana ostala su neslaganja oko toga da li je to legitiman uspon ili nije. Dzim Bridvel je 1978. uradio brzo trodnevno ponavljanje Kompresora, reinstalirao poslednji rastezaj i ispenjao vrsnu pecurku. Mnogi ovo smatraju prvim kompletnim usponom po Kompresor smeru. I tako, umesto da Maestriju rejting, nakon ovog uspona , poraste, on je zauvek u ocima alpinisticke javnosti ostao kontraverzna licnost, sumnjivog etickog profila.

Kada sam ja 1998 god. intervjuisao Maestrija u Madoni di Kampiljo, pitao sam ga zasto nije ispenjao vrsnu pecurku. On je rekao:"Po mom misljenju vrsna pecurka nije stvarni deo planine. Ja licno nikada nisam stajao na vrhu pecurke Cero Torea. Ako su ti ostale tehnicke teskoce, ti nisi uradio vrh, ali ako ti je ostalo nesto veoma lako, to nije vazno. Ja nikada nisam ostavio planinu nezavrsenu." Ja sam bio sokiran Maestrijevim priznanjem da nikada nije bio na vrhu Cero Torea.

Ali ja u to vreme nisam shvatao koliko se on udaljio od svog uspona iz 1959. god. Kada je rekao "nikad", on je u stvari hteo da kaze "nikad 1971." Nekoliko meseci kasnije, da bi razjasnili konfuziju, moj prevodioc je pitao Maestrija, da li je on ikada bio na vrhu Cero Torea. Ovaj put on je rekao:"Da ja sam bio na vrhu 1959. , ili bar na onome sto je po onako losem vremenu izgledalo kao vrh."

Ovakvo njegovo misljene o zavrsnici uspona, deli mnogo dolomitskih penjaca. Mnogi dolomitski usponi, zavrsavaju se dugim, blagim padinama, tako da kod lokalnih penjaca postoji tradicija, da se na vrh ne izlazi, ako to zahteva vreme, a tehnicke teskoce ne postoje. Ali nije problem u tome da li Maestri 1959. stajao na vrhu pecurke ili nije. Ako se dokaze da je on 1959. bio cak i u blizini pecurke, sve dileme ce nestati.

Slicne kontraverze iz istorije alpinizma, kao na primer tvrdnja Frederika Kuka da je jos 1906. godine stajao na vrhu Denalija., bilo je mnogo lakse proveriti. Misterija Cero Tore je mnogo problematicnija delom i zato sto je severna stena Cero Torea jedno od najudaljenijih i najnepristupacnijih mesta, na kugli zemaljskoj. Do danasnjeg dana, Maestri je ostao pri tvrdnji da su on i Eger ostavili vise od deset klinova u steni iznad sedla. Kao sto pokazuje slucaj Diarolija, Salvatere i Bonapacea, nalazenje tih dokaza nalikuje trazenju igle u plastu sena.

Talijani predvodeni Diarolijem mi Salvaterom odlucili su da pronadu te dokaze ako postoje. Sledece godine Diaroli planira da bude domacin jedne medunarodne konferencije, na koju bi bili pozvani svi najvazniji protagonisti ove price. Namera mu je da se u jedan sistem uklope sve skice i opisi ispenjanih smerova u Cero Toreu, da bi to na kraju dovelo do lokalizovanja prostora na kome treba traziti dokaze Maestrijevog uspona. On sam bi trebao da bude prisutan, da se suoci sa onima koji tvrde da je njegov uspon izmisljotina i da odgovori na postavljena pitanja. Postoji cak izvesna nada da se sponzorise helikoptersko ispitivanje Maestri/Eger smera.

Kad covek ude u ovaj problem bez ikakvih predubedenja, ne vidi mnogo argumenata protiv Maestrija. S obzirom na to mozemo da se upitamo, zasto se ova polemika razvijala ovako uporno i zustro. I koliko dugo bi se ona razvijala da nije bilo tako opsednutih gonilaca kao sto je Vilson.

Ako bi samo spomenuli ovaj problem pred Vilsonom, on bi trenutno padao u vatru. Nezavisno od dogadaja iz 1959., mi zanmo da je Wilson, eticki cistunac i protivnik busenja stene, osecao da je Maestri svojim usponom iz 1971. uprljao Cero Tore. Posebno se to odnosi na ostavljanje kompresora visoko u planini. Jedno je sigurno: Ako ostavite na stranu sve argumente koje je iznosio Vilson, nece mnogo ostati od ove kontraverze. Iako se nesto prasine diglo posle Maurijevog clanka u Koriere, gotovo nista od tada nije napisano u talijanskoj stampi o ovom problemu.

Treba takode uzeti u obzir da je Vilsonovo interesovanje, ovde cisto teoretskog tipa. On licno nikada nije bio u Patagoniji. Drugi alpinisti sa mnogo vise licnog iskustva u tim planinama mnogo teze se odlucuju da sude, ovako ili onako. Diaroli koji je 12 puta bio u Patagoniji ( dva pokusaja u Severnoj steni) jedan je od tih. Kada se 1998 vratio, posle pokusaja u severnom stubu, rekao mi je:"Nije nemoguce da su Maestri i Eger te tezine penjali sa lakocom. Mi smo zaboravili da su oni u mnogim slucajevima penjali, abzelovali i solirali izuzetno teske stvari. I napominjem, to za njih nije bio pojedinacan slucaj, vec su oni to radili cesto i dosledno."

Vecina alpinista ocekuje da im se u vezi sa njihovim usponima veruje na rec, pa zbog toga uglavnom i oni veruju drugima. Da li bi stvari u alpinizmu bile imalo bolje, kada bi svaku nasu izjavu urednici casopisa prihvatali sa skepsom i proveravali je, unapred spremni da razotkriju obmanu? Lazovi ostaju lazovi i tu se moze vrlo malo uciniti. Verifikacioni sistem moze samo da im olaksa posao: fotografijama se moze manipulisati, a detalji fabrikovati. Treba li da preko celog alpinizma prevucemo mrezu sumnje i nepoverenja zbog nekoliko pojedinacnih slucajeva? Dzef Lou je u vezi sa Maestrijevim slucajem rekao:" Takvu stvar ne mozete oduzeti coveku, bez strasno jakih dokaza."

Cak i najveci skeptici, na kraju krajeva, pristaju da kazu da je moguce, da Maestri govori istinu. Jer ako razmisljamo drugacije doci cemo u situaciju da tvrdimo da nijedan uspon nije postojao, sve dok se ne dokaze suprotno. A sto se tice Maestrijevog slucaja, oni koji sumnjaju u istinitost njegovih reci verovatno nikada nece naci prave dokaze za to, a oni koji ga podrzavaju, mogu samo da zale sto ce on mozda i umreti, a nece doziveti pravu satisfakciju za ono sto je verovatno uradio.

Mark Sinot, jedan od urednika Klajmbinga, putovao je u Patagoniu u januaru 1998, sa namerom da penje Maestri/Eger smer u Cero Tore. Nakon sto je video ogromni komad leda, koji se otkinuo od vrsne pecurke i pao dole niz stenu, promenio je misljenje. Usao je u Kompresor i za 27 sati dohvatio podnozje pecurke, 10 metara ispod vrha. Iako nije stajao na vrhu, oseca da je ispenjao Cero Tore.

HRONOLOGIJA

• 1953 Lionel Terray i Guido Magnone vrse prvi uspon na Fitzroy
• 1958 Walter Bonati, Carlo Mauri vrse prvi pokusaj uspona , dosegli visinu 480 m ispod vrha, Zapadna stena
• 1958 Bruno Detasis, Cesare Maestri, Cesarine Fava i prateci tim opzvali pokusaj uspona, nakon prvog pogleda na stenu
• 1959 Cesare Maestri i Toni Egger vrse prvi (problematicni) uspon na vrh preko Sedla Pobede i Severne stene
• 1968 Britansko-argentinski tim napada Jugoistocni greben i doseze visinu 400 m ispod vrha
• 1969 Carlo Mauri predvodi drugi neuspesan pokusaj Lecco Paukova
• 1970 Maestri predvodi zimski pokusaj Jugoistocnim grebenom i dospeva do 400 m ispod vrha
• 1971 Maestri, Carlo Claus i Ezzio Alimonta koriste kompresor da dosegnu podnozje vrsne pecurke (Jugoistocni greben). Koriste vise od 350 ekspanzivnih klinova. Smer Kompresor
• 1974 Casimiro Ferari predvodi Lecco Paukove u ovaj put uspesnom usponu kroz Zapadnu stenu. Prvi nediskutabilan kompletan uspon na Cerro Torre.
• 1976 Jim Donini, Jay Wilson i John Bragg vrse prvi uspon na Torre Egger prateci smer iz 1959. do Sedla Pobede
• 1978 Jim Bridwell i Steve Brewer vrse trodnevno prvo ponavljanje Kompresora, postajuci tako verovatno drugi ljudi koji su stajali na vrhu pecurke. Poslednji rastezaj stene koji je Maestri ocistio, ocenili su sa A3
• 1978 Brits Wyvill i Campbell Kelly proveli su 30 dana u Diedrima istocne stene i dosegli visinu 300 m ispod vrha.
• 1981 Phil Burke i Tom Procter po diedrima Istocne stene (Britanski Diedri) dosezu visinu od 45 m ispod vrha.
• 1985 Talijani Salvaterra, Giarolli, Caruso i Sarchi vrse prvo zimsko ponavljanje Kompresora
• 1985 Svajcarac Marco Pedrini vrsi prvo slobodno ponavljanje Kompresora
• 1986 Slovenci kompletiraju prvi smer u Istocnoj steni (Paklena Diretisima 5.12, A4), koji se sa Kompresorom spaja u podnozju vrsne stene i ide po njemu do vrha.
• 1988 Silvo Karo i Janez Jeglic penju prvi smer u Juznoj steni, koji se sa Kompresorom sastaje 150 m ispod vrha, a po njemu abzeluju u podnozje.
• 1994 Talijani Giarolli, Orlandi i raviza dosezu visinu od 200 m ispod vrha po novom smeru u zapadnoj steni Kristali u vetru (5.10, A1)
• 1995 Talijani Salvaterra, Vidi i Manni penju 36 rastezaja Juzne stene (Definitivno juzno, 5.11, A4) koristeci kontaverzne aluminijumske kutije za spavanje i dosezu visinu od 180 m ispod vrha, posle 20 dana provedenih u steni
• 1996 Austrijanci Tommi Bonapace i Tomi Panholzer dosezu visinu od 300 m ispod vrha penjuci u alpskom stilu varijantu Maestri/Egger smera
• 1998 Giarolli i Orlandi u pokusaju po Severnom stubu dosezu visinu od 180 m ispod vrha i pronalaze nesto sto lici na ostatke Maestrijevog uspona u podnozu diedra u Istocnoj steni.