Sedim sam na rancu, ispred malog zelenog satora na 5800 metara visine u SZ steni Anapurne 4, i gledam u tamne crne oblake koji dolaze sa Tibeta, i polako ispunjavaju dolinu ispod mene. Vetar pocinje sve jace da duva i po licu osecam prve pahuje snega, termometar okacen na ulazu u sator pokazuje -22 C, predstoji teska noc, nadam se samo jedna.Trebalo bi da se zavucem u sator i pocnem da topim sneg, ali ostajem napolju i jos nekoliko trenutaka posmatram siluetu Manaslua kako obasjana suncem koje vec zalazi iza horizonta, strci visoko iznad svih okolnih vrhova. Za trenutak mi se cini da sam na Kalemegdanu, sedim na zidu posle treninga i gledam sunce koje polako tone u Dunav, osecam miris reke u prolece, cujem smeh dece koja sa valjaju po travi, zaljubljenih parova koji prolaze i glas prijatrlja koji kaze: "Hej, Jazz, hocemo li na pivo u Komunalac pre sastanka odseka"? Krcanje radio stanice me vraca u stvarnost, ledenu pustos Himalajskih vrhova."Bazni logor zove logor 2, Jazz javi se , prijem."
Vadim radio stanicu iz vestona i trudim se da nadem sto bolji polozaj za prijem.Par uobicajnih reci o vremenu koje se kvari i dogovor za sledece javljanje sutra ujutru.
Oko mene sve postaje mlecno belo, apsolutnu tisinu jedino narusava zvuk vetra i kotrljanje ledenih pahuljica niz krov satora.Punim serpu snegom da bi istopio nesto vode za pice, ali primus ne moze da se upali, plin se zamrzo od niske temperature. Pokusavam da otvorim rajsferslus na vreci za spavanje ali i on je zamrznut, ubacujem primus i hranu u vrecu za spavanje, odpustam pertle na gojzericama da mi ne stezu noge preko noci i nekako se i sam zavlacim u vrecu. Vetar postaje sve jaci i za trenutak mi se cini da ce da me oduva sa stene zajdno sa satorom,koji se podvio pod tezinom snega.
Pokusavam da otvorim rajsferslus na vreci za spavanje ali i on je zamrznut, ubacujem primus i hranu u vrecu za spavanje, odpustam pertle na gojzericama da mi ne stezu noge preko noci i nekako se i sam zavlacim u vrecu. Vetar postaje sve jaci i za trenutak mi se cini da ce da me oduva sa stene zajdno sa satorom,koji se podvio pod tezinom snega.
Samo sto sam se malo ugrejao u vreci, a vec moram da izlazim napolje da odkopavam sator od snega.Vec sada mi je jasno da mora da donesem pravu odluku sta cu sutra da radim, da pokusam da pronadem fiksnu uzad koja su vec zatrpana snegom i probam da se sto brze spustim, smanjujuci time malo opasnost od lavina, ili da sedim u satoru i cekam da nevreme prode, i sneg se stabilizuje.
Znam da je suludo silaziti po oluji i magli, novom snegu, i da nece biti jednostavno pronaci fiksnu uzad zatrpanu snegom, ali sedeti "zakovan" olujom, snegom i lavinama bez vode, hrane i sa promrzlinama ne daje mi sansu da cu preziveti vise od nekolko dana, a nevreme moze da traje mnogo duze.U glavi mi pocinje da "zvoni" na uzbunu, pokusavam da se setim sto vise detalja sa uspona izmedu logora 1 i 2 , teren koji u normalnim vremenskim uslovima ne prestavlja nikakav problem, zbog ogromne kolicine novog snega i magle postaje nocna mora. Pokusavam da bar malo spavam koko mi to hladnoca dozvoljava, znam da mi sutra treba dosta snage i mnogo, mnogo srece.
Znam i to da stvari iz perspektive ostalih clanova ekspedicije koji su svi u baznom logoru ne izgledaju tako ozbiljno koliko u stvari jesu.Vreme sporo prolazi, noc nikako da prode, misli mi lete i vracaju me na bivake po Centralnim Alpima, Dolomitima, Pamiru, Kavkazu, Tijen Sanu, Africi .... kad sve se desi i prode posle stvari i ne izgledaju tako strasno.
To mi je postalo jasno dok sam sedeo na gleceru u podnoziju stene posle iscepljujuceg silaza,i pio poslednju kap caja koju su doneli Raca i Steva koji su krenuli u pomoc.I kako rece stari budisticki kaluder u nekom selu u dolini Marisandija OD PRAVIH PRIJATELJA NE MORAS DA TRAZIS POMOC, ONI SU UVEK TU KADA JE POMOC POTREBNA.